RONJENJE NA DAH

Posle romana Oštar start Mića Vujičić je izbegao zamku tzv. Druge knjige. Pričama i poštapalicama ušao je u potpuno drugu formu sličnog sadržaja, naizgled indiferentan prema sopstvenom autorstvu. Jer, mir i tihost Ronjenja na dah kao da ga oslobađaju svakog pritiska (osim onog pod vodom).

Priče u Ronjenju na dah mirne su i staložene, rečenice u njima ravno se nižu i kao da stižu iz najudaljenijeg ugla sobe ogromne kubature. Ova tiha proza čitaocu se prikrada zaustavljenog daha, puzeći prolazi kraj njega kao lahor i ostavlja ga zatečenog... Nešto se dogodilo i ostavilo ga da razmišlja o „maskiranju“ proze koja se, da bi zavarala, obraća i samoj sebi, svojim junacima i svome tvorcu – autoru. Varka ove proze, i njen najveći kvalitet, jesu njene razglednice o malom i lokalnom.