BAŠTA, PEPEO

O, Grofovska šumo, šumo moga oca! Sa drveća je kapala rosa, a
šumska je smola, izmešana sa mirisom četinara, delovala na nas
profilaktično i još ne znam kako. Tek bilo je neke razdražljive radosti
u tim našim šetnjama po šumi, s jeseni. Pre dolaska mraka vraćali
bismo se natovareni džakovima, pa bismo zastali na ivici čestara da
odahnemo i da sačekamo dolazak večeri. Tada bi se začuo negde u
daljini lovački rog, halali, zatim bi se spustila na nas neka svečana
tišina.
U šumi je lebdeo duh našeg oca. Nismo li malopre čuli kako se
ušmrkuje u novine, a šume mu uzvraćaju trostrukim ehom?
„Sada moramo da krenemo“, rekla bi tada moja majka. „Gospode,
kako se ovde brzo smrkava.“