JOŠ NE SVIĆE

Festival je bio udrobljetina svega i svačega. Odjekivali su kraškim glavicama popularni
marševi i slatke arije iz verističkih opera ravnopravno sa Schönbergovom
kakofonijom. Bilo je bitno da je glomazno i skupo. Predstavnici vlasti i njihovi živopisni
prirepci dolazili su na gostovanja značajnijih imena, žureći posle protokolarnih
obaveza u neki tajkunski privatni bunker gde su im omiljene cajke vraćale volju za
životom. Ti derneci na kojima su znojave trbonje padali na kolena pred zatalasanim
kukovima razigranih faćkalica, vazda pripravnih da zablesave kakvog likvidnog
mudonju, uvek su se završavali u nekom gnjecavom sentimentu i tada bi se obično
zaorila pesma „Još ne sviće rujna zora“, praćena kolektivnim dizanjem ruku i zabacivanjem
glava unazad. Ličilo je to na neku pagansku molitvu, kojom kao da su se
do malopre razdrljeni učesnici bahanalije iskupljivali za svoje tulumske grehe. Mnogi
bi tada i zaplakali, što je podsećalo na onaj slovenski stereotip o nađenoj duši posle
prolaska kroz plotska iskušenja. Naravno, dan je donosio nove zadatke i poslove, a s
njima i nove poganluke ove dobitničke kamarile, pa opet ispočetka – od razgickane
noći do rasplakane zore.
Najave i izveštaji s muzičkih spektakala bili su, takođe, besprekorno organizovani.
Urednici najvažnijih medija u regionu letovali su o trošku festivala, a zauzvrat
bi angažovali svoje novinare, koji su pisali panagirike i satirali švedske stolove na
koktelima. Iz tog mrsnog tranzicionog krkanluka očerupana država delovala je kao
Misir. Od fanfara i gudača niko više nije čuo stenjanje i jauke, a koloraturni soprani
obznanjivali su dolazak sveta na oskudne pašnjake zastrte sasušenim pelinom i
brabonjcima.