Zaplovih nizvodno, u suret niskom potištenom oblaku iz koga se prosipala novembarska kiša po opusteloj rijeci. Mada sam čvrsto držao kormilo u rukama, nisam znao kuda plovim, ali žurilo mi se da stignem tamo što prije. „Svako od nas ima neko svoje ’srećno mesto’. To je mesto na koje se sklanjamo kada nam je potrebna uteha, ali i mesto gde odlazimo da bismo bili baš ono što jesmo, bez ulepšavajućih filtera. Tatino srećno mesto bila je, bez sumnje, Ada Ciganlija. Naš brod zvao se ’Ada’ i čekao je, uredno usidren, uvek spreman da primi svoju čudnu, bučnu posadu. Kada mislim o tim danima, sećam se jednog mesta na Savi gde smo uvek gasili motor i puštali da brod ’curi’ niz reku. Sreća jeste u malim stvarima pa me čak i danas, toliko godina kasnije, pomisao na to ispuni mirom i setom.“ Iz predgovora Ane Kapor