„Tamo, na ulici, birao sam najslabije, najjadnije, ružne devojke, lovio ih, zavodio, i pozivao ih kod sebe. Devojke dugih noseva, kepeci, devojke bez grudi, one kojima se dupe vuče po zemlji, devojke lošeg tena i tanke kose, one s prazninama između zuba ili veoma tankog vrata, devojke s velikim stomakom i debelim nogama – sve su dolazile kod mene. Neke nisu imale kosu i nosile su perike. (. . .) Otkrio sam da su ova odbačena ženska bića daleko senzualnija i uzbudljivija u seksu od običnih žena, i daleko zanimljivija od lepih žena. Ove svec´e koje se tope, čiji životi kao da jedva trepere, pokazale su se kao sladostrasne i neumorne. Devojke velikog trbuha zračile su takvom požudom kao majka Zemlja. Hteo sam da se skotrljam u nabore njihovog trbuha i u njima se sakrijem od nesreće. A devojke anoreksično mršavih tela, kosturi (moje omiljene), toliko mršave da se u njima lako mogao videti i osetiti sopstveni penis – gorele su paklenim plamenom. Počeo sam da ih lovim zbog sopstvene bede. Lepe žene, razmažene pažnjom, ne bi se jebale sa mnom. Nisam imao para da ih vodim u restorane i javna mesta koja podržavaju njihovu slabu senzualnost. Zato sam se okrenuo tim jadnim odbačenim ženama što se šunjaju ulicama i, u svom samoponiženju, plaše se da pogledaju u ljude. Sada ih ne bih menjao ni za harem lepotica. Niko ne može zauzeti mesto anoreksičnih i liliputanki. Žudec´i za kurcem, drže se za mene kao strasne biljke.“