Kosmopolitsko gledište, svest o rodnoj ravnopravnosti, preispitivanje modernog odnosa prema oveštaloj tradiciji hispanoameričkog pisma, dijalog s magičnim i prljavim realizmom i otklon od njih, rušenje (ne samo književnih) tabua, samo su neke od zajedničkih odlika ove jeretičke antologije kojom nijedan čitalac neće izlečiti nesanicu. Pripovetka je u hispanoameričkoj književnosti oduvek bila ravnopravna s romanom, pesništvom, dramskim stvaralaštvom. Knjiga Budući klasici nije tipična antologija pripovedaka – zasad je to opklada nas, kao priređivača, s vekom koji je takoreći počeo juče: naslućujemo – kladimo se – da će pisci i spisateljke čije su pripovetke svrstane u ovu knjigu biti pamćeni i rado čitani i na njegovom kraju. Možda za čitaoce uopšte nije važno ko će od dvadeset šest izabranih hispanoameričkih pisaca zaista postati klasik u osvit dvadeset drugog veka; kako god bude, to neće promeniti činjenicu da njihove priče predstavljaju skup izvrsnih, raznovrsnih, stilski i tematski međusobno veoma različitih ali krajnje uspešnih književnih ostvarenja.