Ovih sto priča, po karakteru filozofskih: bajki, basni, legenda i sl., nema sumnje, samo su „pregršt“ iz obilja usmenog i pisanog stvaralaštva ovoga vida, nastalog tokom niza civilizacija i kultura koje nam prethode. Lišene apstraktnog mišljenja koje poznaje nauka, bajke i basne prianjaju osobito na um deteta, uveravajući ga da će, na kraju, dobro uvek pobediti zlo, da će pravda odneti prevagu nad nepravdom, a istina učiniti to nad laži. Bajke su, kao što je poznato, poseban književni rod u kome se prirodno meša sa natprirodnim, a stvarno s izmišljenim, i gde se carevi druže sa sužnjima, a bogati s ubogim ljudima i dr. U njima se najčešće ne navode imena junaka i ne pominju mesto i vreme radnje, što kazuje da je poruka koju donose opšteobrazovnog karaktera, od značaja za sva vremena i sve ljude. U našem izboru, ovoga puta smo, iza svake priče, doneli „pouku“ kao mogući putokaz u pronalaženju njenog smisla, ili, radije, poziv čitaocu da sam promisli njen sadržaj i odredi se prema njemu – a ne da je posmatra kao neku opšteprihvaćenu moralnu istinu bilo gde i bilo kada. Naime, čovek ima potrebu da bude obrazovan za život u zajednici na moralnim načelima, na onim istim koja su ga kao biće prirode jednom „uzdigla“ do života i rada u civilizovanom društvu, zasnovanom na ustaljenim i poželjnim odnosima između ljudi.