Festival je bio udrobljetina svega i svačega. Odjekivali su kraškim glavicama popularni marševi i slatke arije iz verističkih opera ravnopravno sa Schönbergovom kakofonijom. Bilo je bitno da je glomazno i skupo. Predstavnici vlasti i njihovi živopisni prirepci dolazili su na gostovanja značajnijih imena, žureći posle protokolarnih obaveza u neki tajkunski privatni bunker gde su im omiljene cajke vraćale volju za životom. Ti derneci na kojima su znojave trbonje padali na kolena pred zatalasanim kukovima razigranih faćkalica, vazda pripravnih da zablesave kakvog likvidnog mudonju, uvek su se završavali u nekom gnjecavom sentimentu i tada bi se obično zaorila pesma „Još ne sviće rujna zora“, praćena kolektivnim dizanjem ruku i zabacivanjem glava unazad. Ličilo je to na neku pagansku molitvu, kojom kao da su se do malopre razdrljeni učesnici bahanalije iskupljivali za svoje tulumske grehe. Mnogi bi tada i zaplakali, što je podsećalo na onaj slovenski stereotip o nađenoj duši posle prolaska kroz plotska iskušenja. Naravno, dan je donosio nove zadatke i poslove, a s njima i nove poganluke ove dobitničke kamarile, pa opet ispočetka – od razgickane noći do rasplakane zore. Najave i izveštaji s muzičkih spektakala bili su, takođe, besprekorno organizovani. Urednici najvažnijih medija u regionu letovali su o trošku festivala, a zauzvrat bi angažovali svoje novinare, koji su pisali panagirike i satirali švedske stolove na koktelima. Iz tog mrsnog tranzicionog krkanluka očerupana država delovala je kao Misir. Od fanfara i gudača niko više nije čuo stenjanje i jauke, a koloraturni soprani obznanjivali su dolazak sveta na oskudne pašnjake zastrte sasušenim pelinom i brabonjcima.