Kada smo prvi put objavile našu knjigu Priči nikad kraja, to je bilo više za našu dušu, kako je Gorica tada rekla: „Da imamo umjesto spomenara“. Ispostavilo se da je i drugi koriste za dušu, da se u njoj prepoznaju, da i njima dođe kao spomenar. Već tada mi je moja Najbolja Drugarica predložila da napišemo nastavak, drugi dio, prosto da potvrdimo da našoj priči stvarno nema kraja. Otada je knjiga Priči nikad kraja postala bestseler, na naše zaprepašćenje, doživjela brojna reizdanja i dva nova, dopunjena izdanja. Prošle su godine odugovlačenja tipa: „Sad ćemo, priče i tako imamo, samo još ovo da uradim, nego sam baš nešto u gužvi, dođi da se ispričamo uz kafu...“. Onda je nenajavljeno naišla Tuga, neopisiva, šira od svih mora i od neba beskrajnija. Baš zbog nje, u inat da zna da našoj priči ni ona ne može da stavi tačku, napravljena je konačno ova knjiga. Uostalom, veliki Majstor Bulgakov napisao je da rukopisi ne gore. Baš tako ne umiru ni oni koje volimo i voljećemo sve dok nas je, i dok je priča u nama. Bez kraja.