Sloboda o kojoj je riječ u pravnoj filozofiji, sloboda kao osnov čovjekove pravne egzistencije, nije apstraktna i razobručena sloboda koja se lako i brzo pretvara u svoju suprotnost, u onu “furiju iščezavanja” koja razara ne samo pravo nego i sam život. Naprotiv posredi je sloboda koja samu sebe ograničava i na taj način sama sebe omogućuje i potvrđuje. Bez tog samoograničavanja koje je čin same slobode, nikakva sloboda ne može da postoji. Sa slobodom uvek ide zajedno i njena granica. Ova ne znači narušavanje ili sprečavanje slobode, već neophodan uslov njene mogućnosti. U toj perspektivi treba gledati i na pravo. Ono ne može imati drugog razloga i druge svrhe svog postojanja osim da bude oruđe tako shvaćene slobode.