Ervin Šredinger bio je jedan od posljednjih velikih naučnika za koga bi se, bez zadrške, moglo reći da je bio i filozof. Kako, međutim, razlikovati naučnika i filozofa? Ta nam se razlika, intuitivno, čini jasnom, sve dok ne pokušamo da utvrdimo njen sadržaj? Tada nastaju problemi. Šredinger, međutim, pokazuje da se ta razlika sastoji u stepenu formalizacije jezika: naučnik se služi visokoformalizovanim, specijalističkim jezikom – matematika je takav jedan jezik, dok su matematičke formule svojevrsne skraćenice koje nas spasavaju predugih opisa – dok filozof, ma koliko njegova teorija bila komplikovana, govori svakodnevnim jezikom. U svojim predavanjima iz 1948. godine, naslovljenim Priroda i Grci, Šredindger je napustio svoju „prirodnu sredinu“, dakle jezik naučnika (premda ne sasvim: ubaci Šredinger, tu i tamo, po koju formulu), i okrenuo se filozofskom jeziku, iako je, u osnovi, radio istu stvar: nastojao da pronikne u prirodu i njene zakone. Upravo taj spoj naučne invencije i filozofske radoznalosti doveo je do originalnog i na svaki način živog pristupa starim Grcima i njihovim genijalnim uvidima.