Može li se filozofski misliti strano? U kojoj mjeri smo baštinici promišljanja stranosti? Postoji li nešto poput univerzalnog iskustva stranog, iskustva koje se opire mijenama vremena? Da li je filozofija tokom svoje povesti vodila računa o nezaobilaznoj ulozi takvog iskustva? Teško bismo mogli da očekujemo da ćemo odgovore na ta pitanja s lakoćom pronaći u tradiciji. Čak i kada bi nam pošlo za rukom da uspješno identifikujemo neke nagovještaje konceptualizacije stranog, i tada bi nam bilo neophodno dosta truda da bismo na osnovu tih analiza obuhvatili bilo šta filozofski relevantno. U tom smislu bi bilo preporučljivo da najprije pokažemo da iskustvo stranog ne predstavlja marginalni reziduum ključnih filozofskih problema, već da se posredstvom problematizacije stranog zaista pokreću neka bitna polazišta filozofiranja.