Ja sam za vrijeme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao neku kupusaru. Bio je strašno narastao. Ono što sam bio riješio da štampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, čini mi se, najmanje dvanaest štampanih tabaka“, pisao je kasnije Miloš Crnjanski o okolnostima pod kojima je 1921. izašlo prvo izdanje njegovog Dnevnika o Čarnojeviću. Od dvanaest rukopisnih tabaka, Sveslovenska knjižara u Beogradu, koja je trebalo knjigu da štampa, najprije je tražila da se rukopis skrati skoro napola, na sedam tabaka. Ali nije se na tome stalo. „Pored toga, ta knjižara, odnekuda, umiješala je u to i profesora Univerziteta Vladu Ćorovića, inače mog prijatelja, kao nekog arbitra o moralu“, svjedoči Crnjanski. „On je tvrdio da u mom Dnevniku treba isjeći dobar dio kao pornografiju. Sem toga je tvrdio da u toj knjizi ima isuviše pesimizma i da, posle jednog strašnog rata, nama treba sasvim drukčija literatura. Optimistička. Zdrava. Ne dekadentna. Protiv optužbe da sam ’dekadent’ ja sam se nekako još borio, ali protiv optužbe da sam pornograf bilo je nemoguće boriti se.“ Crnjanski se spremao na put u Pariz kada mu je rečeno da će izdavač od prvobitnih dvanaest štampati tek pet tabaka njegovog Dnevnika. „Tih dana ja sam imao mnogo briga, i neprilika, u svom privatnom životu, i bio sam razdražen toliko, da sam spaljivao stara pisma, pa i rukopise, koje u Zagrebu nisam štampao. Pa sam i ono što nije moglo da uđe u Dnevnik spalio… Vinaver je vršio korekturu Dnevnika, dok se štampao, pa je pomiješao i raspored pojedinih poglavlja. Ja sam onda već bio u Parizu.” Tako je od ostataka ratnog dnevnika Miloša Crnjanskog 1921. godine na svijet izdat Dnevnik o Čarnojeviću, djelo-međaš u istoriji srpske književnosti i do danas jedan od njenih nedosegnutih vrhunaca.