Boris Miljković više nije „novi pisac“ u našoj kulturi. Sada je (samo) pisac. Šta je u tome po njega dobro, a šta loše? Dobro je što je drugom knjigom po redu stvorio mogućnost da potvrdi svoju želju o neophodnosti bivanja u književnosti. Loše je što se prvom knjigom obavezao da dobro piše. Ali to „loše“ pretvoriće se u dobro: kada ga u ovoj zbirci priča uporedimo sa onim u prethodnoj (a poređenje je, neminovno), vidjećemo da se nije sve završilo samo jasnijom žanrovskom slikom. Ove priče jesu onaj autor iz Čaja na Zamaleku, ali i jedan novi, „književniji“ autor.
