„Čitavu sedmu deceniju XX vijeka proveo sam u teškom razmišljanju šta da radim sa, javnosti nedovoljno poznatom, pojavom zvanom Goli otok. Strašno me je uznemiravalo što se o Golom otoku piše – neću da kažem neodgovorno, nego ponekad i s iskrenim uvjerenjem – da je takav tragičan događaj bio potreban, jer je Tito njime nešto u tadašnjoj Jugoslaviji, kao, spasao. Ja, međutim, takvo pisanje nikad nisam drukčije ocjenjivao nego kao udbaško. U mome razmišljanju, koje nije bilo za javnost, pomagali su mi i neki prijatelji, kakav je, recimo, bio Borislav Mihajlović Mihiz. Ali i oni su umeli da greše. I tako sam počeo da vodim pripremne razgovore s pojedinim ljudima, koji su se sastojali u tome da treba da razgovaramo o Golom otoku, i to za javnost i potpuno otvoreno. Nailazim pritom na velika odbijanja, motivisana uglavnom strahom. Ali nekoliko mojih dobrih prijatelja je najzad pristalo. I pod sam kraj 1978. počinjem da radim. U tom trenutku ja, naravno, ne mogu da znam da će oktobra 1979. Udba donijeti odluku kojom me stavlja na listu za nekakvu operaciju 'Munja', koju ću, kad joj juna 2001. u svom policijskom dosjeu nađem rešenje, protumačiti kao pripremu za likvidaciju. Naravno da nitkovska organizacija to zatim neće voljeti da prizna“. (autor knjige)