„Nisi li govorio, Lautane, da ti Bog nije mogao postati ideal jer pravi kompromis sa zlom. Nisi li se busao u grudi da ne možeš da se pokloniš ni Suncu samo zato što ima mrlje. Nisi li, Lautanče, prestao da obožavaš neku svoju davnašnju Euridiku (kako li se ono zvala?) čim si joj se jednom toliko približio da si joj mogao videti pege na nosu? Nisi li tvrdio da ideal, da Euridika, nije ideal ako nije savršen!“ „Umukni, Jarče! Ubiću te, Sotono!“ „Ubij sebe! Makar iz doslednosti ... Ili napravi kompromis. Pomiri se s tim da Sunce ima pege. I pokloni mu se!“ „Igore-Đavole, zašto me mučiš? Zašto me kušaš?“ „Uterujem ti pamet u glavu. Ako ne možeš da se pomiriš sa činjenicom da ideal-Euridika ...“ „Onda se ubij! ... To hoćeš da kažeš?“ „Da. Šta će biti s nama ako nismo u stanju da ideal shvatimo metaforično?“ „Kako to misliš: metaforično?“ „Jednostavno: sa rezervom. Sunce ...“ „Da računamo s pegama. Sunčane mrlje. To hoćeš da kažeš.“ „Bravo, Lautane. Baš to. Čista kao Sunce; kada joj se približiš, kada je zaseniš: pege. To je Euridika, ideal. Možeš li se pomiriti s tim, Lautane idealni?“ Ne volim ljude koji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši.