„Jedne večeri sam ga uhvatila s jednom takvom. Sjedili su za stolom, on joj je grickao uvo, a ona se razvratno smijala. Došla sam i opalila joj šamar. Rekla sam mu da odmah odemo odande. On je ustao i zagrlio djevojku, koja je plakala jer sam je mnogo jako udarila, što je i zaslužila. Počeo je da viče na mene da sam luda, da ga ostavim na miru. Normalno, nije to mislio, nego je samo morao tako da se ponaša zato što sam udarila djevojku – morao je da je zaštiti. I meni to izgleda kao loš potez iz današnje perspektive. Rekla sam mu da neću otići ako on ne pođe sa mnom. On je nastavio da viče na mene da odem. Ne znam kako, ali počela sam da se derem. On je iščezao negdje iza šanka. Pokušala sam da krenem za njim, ali me gazdarica nije pustila. Mislim da sam polomila nekoliko flaša koje su stajale na šanku, a djevojku sam probala da pogodim jednom vinskom čašom. Slučajno sam pogodila neku drugu ženu koja je sjedila iza nje, za jednim stolom za kojim su sjedili i drugi ljudi. Žao mi je što sam pogodila tu ženu. Neka dva muškarca su me uhvatila i iznijela napolje, a ja sam im se suprotstavljala. I onda je došlo vozilo iz ambasade, ugurali su me unutra i doveli kući, gdje me je čekao muž.“