U jedinom televizijskom intervjuu koji je dala, u februaru 1977, Klaris Lispektor je rekla da je roman Čas zvezde „priča o devojci koja je bila toliko siromašna da je jela samo hotdogove". Međutim, od prvih redova čitalac će doći do spoznaje da je ova priča mnogo više; da je zapravo o problemima ruralnog severoistoka u odnosu na urbani jugoistok Brazila, ali i o slomljenoj nevinosti, neimenovanoj bedi i snu o boljem životu, koji su prelomljeni kroz lik neobrazovane i u svakom smislu neuspešne antiheroine, priproste daktilografkinje Makabeje, koja se bori da preživi u seksističkom društvu. Zahvaljujući manjku inteligencije ona je nesvesna stepena sopstvene obogaljenosti i nesreće, pa će je na kratkom životnom putu u velegradu redom koristiti i varati svi od mladog momka Olimpika, preko prijateljice Glorije do gatare madam Karlote, sve dok je i konačno san o gringu Hansu u žutom mercedesu ne obori u slepoj uličici. Uznemirujuća mračna vedrina kojom ovaj roman pak osvaja potiče od formalne ravni priče, pošto priču, u stvari, kazuje podjednako nesuvislo stvorenje kao i Makabeja, pripovedač Rodrigo S. M., čiju istinu i stvarnu teskobu među ljudima, i još stvarniju muku sa rečima, pratimo kroz ceo narativ. Pripovedač vapije za pravo na krik kako bi se istina o Makabeji pročula i ne dozvoljava uobičajeno knjiško poistovećivanje između čitaoca i junaka pošto je taj prostor saosećanja već popunio on sam. Slika neupadljive i neugledne travke capim, tog korova koji uspeva tamo gde nema nikakvih uslova za opstanak, svojom žilavošću označava ne samo Makabejino nepotrošivo nadanje već samu srž čovečanstva, naročito onog prezrenog, koje izvan vremena odoleva svakoj istoriji. „Pisanje Klaris Lispektor je sjaj što ga za sobom ostavljaju zvezde repatice.“ – Silvija Monros Stojaković