Izgubljena duša je parabola o ubrzanom vremenu, ritmu s kojim ne umijemo više da izađemo na kraj, nostalgija za univerzalnim vremenom u kom bismo svi uspjeli da se pronađemo. Prikazuje savremenog čovjeka koji je izgubio osjećaj smisla života, kojem u trku svakodnevice preostaje malo vremena za refleksiju, za postavljanje sebi fundamentalnih pitanja o ispunjenosti u životu. Metafora izgubljene duše je odavno prisutna u kulturi. Olga Tokarčuk, Jungova sledbenica, nadovezuje se na opis sindroma gubitka duše kod njegovih pacijenata, i na svoj način priču poetizuje. Ilustrovana u vintidž stilu, radnja treba da nas asocira na djetinjstvo, na bezbjednu, mitologizovanu prošlost, a u formi je bajke zato da bi doprla i do dece i do odraslih.