Tomaž Šalamun (1941, Zagreb – 2014, Ljubljana), jedan je od vodećih i najprevođenijih savremenih evropskih pesnika. Nakon uspešne slikarske faze, objavio je od 1966. do 2014. preko 40 knjiga poezije. U više navrata živeo je po nekoliko godina u Americi („Umorio sam se od slike svog plemena i iselio se“). Prevodio je sa španskog, engleskog i francuskog jezika. Kuća Markova, iako objavljena tek 1992. godine, po vremenu nastanka predstavlja, zapravo, treću Šalamunovu knjigu. Priče koje je čine napisane su u periodu od 1965. do 1968. godine, u vreme prvih njegovih zbirki pesama. Poljubi oči Miru, koji neka se razlije po drveću. Napolju sija sunce i ne buči više tako nepodnošljivo. Duša se nada da će opet osjetiti svoja rebra, svoj sok. Hladnoća mi je prijala. Kada puše i šetam i gledam automobile, život me vrati k sebi. Najstrašnije bi bilo kada pri odlasku ne bih nikoga upoznao. Predaleko bi bili da bi ih dotaknuo ili osjetio. U crnoj tami ne bih očuvao uspomenu na ljubav. Kora leda se pravi preko vrele lave. Polako ću se možda moći ponovno zaklizati. Hodati po prašnjavim cestama. Otresti sako, bude li prašno. Previše je bilo meda i miline, to je sve. Od prevelike raskoši čovjek se rasprsne.