Dobro tako je bilo poslednji put. Ali prije toga, u Madridu, nisam razgovarao sa njim o svakodnevnim stvarima. Susret se odigrao u jednom od kafea na Grand Vii, u kome su se pile najbesmislenije stvari; kafa koja nije kafa, itd. Hemingvej je nosio u zadnjem džepu pantalona metalnu pljosku punu nečega što sam, zahvaljujući njegovom pozivu, probao prvi put u životu: viski. Tako da sam tog popodneva otkrio dve stvari iz anglosaksonskog svijeta: viski i značaj Mark Tvena. Jer to je bila druga stvar. Hemingvej mi je rekao da je apsolutno nemoguće razumjeti bilo šta o SAD ako se u tančine ne poznaje Mark Tven, koga je on, Hemingvej, smatrao najvećim piscem svoje zemlje. Da li je u toj tvrdnji bilo nečeg šaljivog, ili nije, ja ne znam, i mislim da o tome ne treba raspravljati.