Jednom, na jednoj promociji, jednog romana, jednog našeg savremenog i popularnog pisca, jedna slabo obaviještena gospođa je postavila autoru jedno prosto, a glupo pitanje: – Nije li ova vaša knjiga previše „tanka“? Zar može roman da se napiše u 130 stranica? Gospodin pisac se, najpre, zabezeknuo, ali se suzdržao i odgovorio: – Draga gospođo, ja zaista vjerujem da, u ovom našem sumanutom, digitalnom i brzom vremenu, knjiga ne bi sjmela da bude preobimna. Da bi knjiga imala više od 100 stranica za to mora da postoji debelo opravdanje. Ako ima 150 ili više stranica, to je već nevaspitano prema čitaocu, a ako ima 200 ili više stranica, to je već bezobrazluk. Veoma sam saglasan sa stavom pomenutog pisca i konstatujem da satirično-lirsko i filosofsko delo Draška Sikimića ima dovoljan broj stranica da nas kvalitetno zabavi, zabrine i podstakne na razmišljanje o destrukciji ovovremenskog i ovoprostornog života. Potrebno je ozbiljno spisateljsko umijeće, zavidan talenat i znatno zanatsko iskustvo da se, ova „nezgodna“ literarna forma svede na mali broj riječi, a da nas „zadovolji“ svojim kvalitetom. Draško Sikimić je knjigu SMOTULJCI „smotao“ na sveden način i „servirao“ nam nešto esencijalno, kompresovano-emotivno, bogato, a zabavno. Njegov Sizif je, ove „Smotuljke“ izgurao do vrha brijega, na zadovoljstvo nas kao izdavača i na zadovoljstvo Vas kao čitaoca. Šta će biti kad se „smotuljci“ razmotaju, vidjećemo posle prvog čitanja. Stoga Vam srdačno preporučujem Draškovu satiru i liriku, sa ubjeđenjem da ćete ovu knjigu čitati i iščitavati. Milomir Bata Cvetković