Ako vi, mladi čitaoče, prelistavate ovu knjigu, posmatrate sličice, zagledate u sadržaj, tu i tamo čitate po nekoliko stranica – prvo pitanje koje ćete postaviti biće, vjerovatno, sledeće: „A je li istina tako i bilo?“ Odgovaram: i da, i ne. Istina je da su postojale slavne pobjede Grka nad Persijancima, a zatim je Aleksandar Makedonski bajkovito brzo osvojio Istok. Istina je da su Spartanci bili nepobjedivi ratnici, a Atinjani su bolje od drugih gradili mermerne hramove i stvarali tragedije za pozorište. Istina je da se u grčkom jeziku prvi put pojavila riječ „filosofija“, i da su se u Aleksandrijskoj biblioteci bavili gotovo svim onim naukama kojima se danas bavimo i mi. Ali, da je oko tih događaja bilo toliko uzgred ostvarenih predskazanja proročišta; da su svi junaci bili junačine bez straha i mane, a zlikovci – zlikovci do dna svoje crne duše; da su svi govori, koji su pri tome držani, bili tako pametni, kratki i skladni; da su sva divljaštva zemaljske prirode i ljudskih običaja, o kojima su slušali Stari Grci, bili zaista takvi – za to, naravno, ne može da se garantuje. Tu je mnogo izmišljotine.